Vesti Naslovna

Mesto prelaska

theeconomist

Ilegalna imigracija
Potrebno je nekoliko minuta da se pređe reka Evros, glavna ulazna tačka za ilegalne migrante iz Azije u Evropu, ali to može biti zastrašujuće iskustvo. Na turskoj strani krijumčari ljudi mogu da budu naoružani. Zimi je reka brza i veoma hladna. Grupe koji plaćaju 300 evra (400 dolara) po osobi da bi prešle reku, noću se ukrcavaju u gumene čamce. Neke migrante hvata panika – posebno zbog toga što tek nekolicina ume da pliva.

Posle svega, olakšanje je sresti prijateljska lica na grčkoj strani. Mnogi migranti se nakratko hapse, pritvaraju ili predaju policiji. U većini slučajeva, dobijaju dokumenta koja im dozvoljavaju boravak od 30 dana. Oni koji prelaze granicu u blizini Aleksandropolisa odlaze na železničku stanicu, gde mogu da posete Café Paris i upoznaju mladog Marokanca koji usklađuje dalji transport imigranata. Cena krijumčarenja iz Atine u Francusku u tajnom delu kamiona iznosi 4.000 €. Prelazak avionom “veoma je teško izvodiv”. Sve popularnija opcija je prelazak preko Zapadnog Balkana. Cena prelaska iz Aleksandropolisa u Austriju, duž trase kojom upravljaju Grci, Albanci, Srbi i Marokanci je € 2,800.

Većina ilegalnih imigranata u Grčkoj su prešli Evros. U 2009. godini lokalna policija registrovala je 8.800 migranata ovde; u 2010, 47.000, a u 2011. godini 55.000. U januaru ove godine evidentirano je 2.800 prelazaka. Najbrojniji su Pakistanci, posle čega slede Avganistanci, Bangladežani, Alžirci i Kongoanci. Po nekim procenama Grčka ima pola miliona ilegalnih migranata. Kriza evra ima otežava pronalaženje posla.

Ilegalni migranti su kao voda, navodi istraživačica Despina Siri: kada se jedan kanal zatvori, oni pronalaze drugi. Ranije su mnogi imigranti koji nisu želeli da ostanu dugo u Grčkoj mogli da nađu posao, makar privremeno. Neki su nabavljali lažne pasoše sa vizama za evropsku šengensku zonu. Mnogi su krijumčareni na kamionima koji su se ukracaali na trajekte za Italiju. Ali, sve ove opcije sve su teže izvodive. Zato hiljade migranata sada kreće preko Makedonije i Srbije na sever prema Mađarskoj. Manji broj njih pešači preko Albanije, Kosova, Crne Gore i Hrvatske.

Teško je zaustaviti protok migranata. Poljski, nemački i drugi policajci iz Fronteks, agencije Evropske unije za pitanje granica, opremljeni najnovijom tehnologijom, nadgledaju turske granice i pomažu svojim grčkim kolegama da uoče kolone nesuđenih migranata, koje ponekad broje i više od 100 ljudi. Grčka policija obavešava tursku policiju. Ali, na turskoj strani nadležna je vojska, a ne policija, i često stiže prekasno. Dok ne dođe do promene u Turskoj politici, upotreba sile ili podizanje zida neće sprečiti protok.

Granica je duga oko 206km (128 milja). Osim 12.5km zemljišta, cela granica je reka. U 2010. godini najmanje 26.000 ljudi prešlo je ovu granicu, ali je prošle godine taj broj pao na 900. I početkom prošlog meseca, Grci su počeli izgradnju ograde da zaustave ljude koji peške prolaze granicu. Razlog za pad od 2010. godine, kaže Giorgios Salamangas, lokalni šef policije, jeste to što su Fronteksova upozorenja imala efekta. Drugim rečima, turske trupe su izgleda odlučile da promene svoju politiku “pretvaranja da uopšte ne mogu videti imigrante “.

U Istanbulu, Murat Celikan, borac za građanska prava, koji je radio sa izbeglicama, kaže da je sama Turska preplavljena migrantima iz Avganistana, Irana, Pakistana, Sirije, i sada želi da ih se otarasi. Međutim, imajući u vidu loše stanje njihovih odnosa sa EU, Turci ovaj tok vide kao polugu u pregovorima sa Briselom. Oni ne razumeju zašto Turska treba da preuzme teret primanja imigranata samo da bi pomogla EU.

U zavejanoj Banji Koviljači, na srpskoj granici sa Bosnom, Anoš, usmaljeni, mladi Avganistanac, je završio u srpskom centru za tražioce azila. U 2008. godini 51 osoba je zatražila azil u Srbiji. Prošle godine ih je bilo 3 134. Tačna brojka prelazaka u Srbiju mora biti nekoliko puta veća. Anoš je prošle godine prešao reku Evros i kupio lažni pasoš Rumunije u Atini za € 400. On se ukucao na trajekt u Italiji, ali je uhvaćen na italijanskoj strani kada je policija dobila rumunskog prevodioca da ga ispituje. Vraćen u Grčku, on je sa grupom Avganistanaca platio po €500 za vodiča koji im je pomogao da prepešače u Makedoniju. Tu su ostali u sigurnoj kući dva dana, a nakon vožnje taksijem do granice su prevedeni preko brda do ulaska u Srbiju, za dodatnih 200 evra.

Radoš Đurović, koji vodi Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila, kaže da mali broj tražioca azila želi da ostane u Srbiji. Oni apliciraju jer im to daje priliku da se odmore, dobiju medicinsku negu i da se kreću legalno sve dok ne smisle način kako da odu i gde da odu. Najvažnije, dobijaju ličnu kartu koja im omogućava da primaju novac preko agencije za prebacivanje novca, kako bi nastavili svoj put.

Iz Bangladeša do Subotice, na srpskoj granici sa Mađarskom, gde grupa Avganistanaca i drugih živi u kolibama na zaleđenom prostoru sa malo vegetacije, države igraju ping pong sa ovim imigrantima. Na Kosovu, van glavne trase, policijski izvori procenjuju da ima 1000 prelazaka svake godine. Neki kažu da policajci kada ih uhvate, u Makedoniji ili Srbiji, da ih vode do granice i govore im da pređu peške do Švajcarske, Mađarske, ili „muslimanske zemlje”.

Većini migranata je cilj da odu u Mađarsku jer onda mogu lako da pređu u Austriju i, zahvaljujući Šengenu, odu daleko do Kalaisa, bez graničnih kontrola. „Ako imate novac”, kaže gospodin Đurović, „možete otići bilo gde”.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *